HRVATSKA
Ana Maletić (1904.-1986.), plesna umjetnica, pedagoginja, koreografkinja, publicistkinja i koreologinja, svoje stručno obrazovanje stekla je studijem ritmike kod Mage Magazinović (1881.-1968.) te studijem pokreta kod Rudolfa Labana (1879.-1958.) i Dusije Bereske u Parizu, da bi 1936. godine stekla diplomu Labanovog Koreografskog instituta u Berlinu. U tim godinama osniva svoju Školu plesne umjetnosti te intenzivno djeluje kao pedagog i koreograf. Poslije Drugog svjetskog rata dozvoljeno joj je ponovno djelovanje i tada započinje njena višegodišnja borba za osnivanjem Škole za ritmiku i ples, kao potvrda potrebe za reformom i osuvremenjivanjem plesnog odgoja u nas. Škola je osnovana u jesen 1954. godine, a A. Maletić je kao ravnateljica i predavačica glavnih predmeta u njoj djelovala do svog umirovljenja 1960. godine. U počast svojoj utemeljiteljici škola je 1999. godine promijenila naziv u Škola suvremenog plesa Ane Maletić.    Uz brojna priznanja za svoj rad, A. Maletić je 1983. godine nagrađena Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo.     www.anamaletic.com

â

Hrvatsko muzikološko društvo  Mladen  Maletić

KNJIGA
BOOK

ZADAR - ZARA - latinski LADERA 
Sredinom II. veka pne. zadarsko područje postepeno osvajaju Rimljani, koji se sistematski naseljavaju u Zadru. Koloniju rimskih građana - Colonia Julia Jader osnovao je 48. pne. najvjerojatnije sam Julije Cezar. Zadar je postao samostalni municipij mahom isluženih rimskih vojnika, kojima je uz sam grad bila podijeljena i zemlja za obrađivanje. 
Između XVI i XVII veka je bio najveći grad-tvrđava u Mletačkoj Republici.
U takvom Zadru, živeli su i Maletići, jedan vrlo važan podatak o tim  žiteljima Zadra može se pronači i u 
knjizi venčanih (Matrim 1576-1593. I ). Posle 1593 godine nastavljeno je upisivanje u istu knjigu pa se zato pojavljuje i 1613.godina
Maletići u Zadru popisani kroz knjigu venčanih od 1580 godine do 1613

1. Maleta Nadalin mes. 1602-63 
2. Maletich Zuane mes. 1601, 602, 609, 610. Zuane (Mile merangon) 1613.
3. Maletich Mile  1590-599, 1601, 1613.
4. Maletićh Lucia (Vido) 1580. 
5. Maletich Vido 1588.
6. Maletich Gioani 1602
7. Maletich-ia Catharina 1600.
8. Maletina Catharina 1593.
9. Maleta Zuane je po zanimanju, upisan kao stolar 1613.godine
10. Maleta Zuane je upisan kao sveštenik-clerico 1595, 597, 598.

Ovi vrlo važni podaci govore u prilog tezi da su Maletići verovatno romanskog porekla, kao i samo prezime Maleti, koje vremenom doživljava mnoge transformacije. Pogledajte Maletiće u Italiji.

I danas u Zadru žive pojedine porodice Maletića, ovo su oskudni podaci pronađeni na društvenim mrežama, portalima i novinskim člancima.
1. Maturant  ”Juraj Baraković” Zadarske  školske bila je Maletić Antonija
2. Šime Maletića, kojemu je bio rasporen trbuh.
3. Dušica Maletić, živi u Zadru, ul. Domovinskog rata.face.
3.Anka Maletić, odvjetnica, adresa:Juria Barakovića 4, Telefon:+385(0)23 326 556 -mob+385(0)98 429 737
4. Božana Maletić, Univerzitet u Zadru, odelenje Arheologije.
5. Branko Maletić, muzičar.
6. Jadranka Maletić, dipl. pedagog, radi u dječjem vrtiću “Radost” Bartola Kašića 3/1 Zadar
7. Milena Maletić, 
8. Maletić Aldo Zadar, Put Petrića 45B    (023) 324 093 i (098) 332 667
9. Jelene Maletić, tajnica odvjetničke komore zadarske županije.
10. Romana Maletić, Sveučilište u Zadru.
11. Antonio Maletić rođen 1871. uselio se u Ameriku 9 Juli 1899. godine tada je imao 28godina, doputovao je iz Zara (Zadar), Dalmacia.
Izgled korica,  knjige - Mletačka knjiga - Matice venčanih
iz 1576-1593 g. 
Jedna od unutrašnjih ispisanih stranica u kojoj su upisani i Maletići. 
Ova dragocena knjiga se čuva u Župskom arhivu crkve sv.Stošije u Zadru.
MOLAT - BRGULJA
Nije tačno utvrđeno kada su prvi Maletići naselili ostrvo Molat, ali je poznato da ih nije bilo kada je izvršen popis 1709 godine.  Pojavljuju se u kasnijim izvorima, 1903 su registrovani kao jedna od tri najimućnije porodice na ostrvu. 
Srazmerno najviše Maletića za poslednjih 100 godina je rođeno u Brgulju, na otoku Molatu kraj Zadra, gde se svaki sedmi stanovnik prezivao Maletić.
Sa ovog ostrva je u svet krenuo i Vjekoslav Maletić, koji se zaustavio u Latinskoj Americi u državi Peru, pa će njegov rodoslov biti u tom delu knjige.

U Zadarskom arhivu između svih ovih podataka može se pronaći i deo koji se odnosi na zanimanja porodica, tako su Maletići iz Brgulje 1919.godine upisani kao vlasnici “Bracare” - srednjodalmatinski teretni obalni jedrenjak 19. i 20. st.

I danas na ostrvu žive Maletići koji se i danas susreću sa problemima koje im nanosi ostrvski život.

Na ostrvskom saboru zadarskih ostrva koji je održan 15.02.2013. iznosile su se i žalbe žitelja ostrva:
Romano Maletić iz Brgulja-ostrvo Molat ispričao je kako trajekt koji bi trebao ići do Brgulja nerijetko stane na Molat i vraća se na kopno, računajući da je nepotrebno nastaviti daljnji put. Ako stanovnici prevoze teški teret, poput kućanskih aparata ili namještaja, prisiljeni su se sami organizirati, zvati vlasnike kamiona, kako bi im se teret prebacio u dva i pol kilometra udaljeno odredište.

Palma Maletić-Matešić, ćerka Mate i Jelice Maletić, rođena je u Brguljama na ostrvu Molat  25, September 1924. godine. Otputovala je u San Pedro 1974.godine gde je živela i radila, umrla je 1. novembra 2009.godine i sahranjena je na ostrvu Molat.

Danas mesto Brgulje broji samo 15 stanovnika , Vilma i Ivanica Maletić su dve sestre koje su bile udate za braću Maletiće, Vilma je bila udana za Tonija a Ivanica za ?.


TURISTIČKI OBRT “BANESTRA”, vl. GORAN MALETIĆ , BRGULJE


BENKOVAC
Benkovac je grad u severnoj Dalmaciji, smešten oko 30 km istočno od Zadra, kao što smo naveli ovaj interesantan podatak za Maletiće iz Zadra, isto tako navodimo i značajan podatak za Maletiće iz Benkovca.
Zahvaljujući mletačkoj državi i njenom preciznom popisu iz 1709.godine, zemljoposednika iz benkovačkog atara pronašli smo takođe dragocene podatke o porodici Maletić iz tih vremena.

1.Naselja stare opštine Benkovac, u mestu Polača 1709.god. upisan je Pietro Maletich q:m Mattio.
2. Naselja stare opštine Benkovac, u mestu Tinj 1709.godine upisani su Michiel Maletich i Tomaso Maletich
Ivo Maletić - Crni, višestruki prvak Splita i Dalmacije u stonome tenisu. 
Bio je i rukometaš Splita i prvoligaša Radničkoga iz Beograda. 
Rođen je u Splitu 1929 godine a svoj životni vek završio je u Beogradu 
gde je umro 5. januara 1999. godine gde je izvršena i kremacija. 
“Izvršilac postupka” je bio najverovatnije sin Željko Maletić.


 OČE NAŠ IŽE JESI NA NEBESJEH
Beše nam iznenada uginula na imanju jedna dobra krava,te upravnik pozva seoskog opančararadi prodaje kože,kako bi se ova šteta koliko – toliko pokrila.
Sutra dan uđe u kancelariju imanja jedan naočit čovek srednjeg rasta,plećat i punačak,sa visoko uzdignutom glavom,iz koje sevaše orlovski pogled dva sjajna oka! Kukast nos,veliki gusti i crni brkovi, a la Vilchelm-
-davali su mu još markantniji izgled. Moglo mu je biti oko 40 godina.A kada kod vrata stade  „mirno”I krupnim, odsečnim, gotovo oštrim glasom viknu: ja sam Pero Maletić,opančar iz Darde,čisto se trgoh,te gledajući ga,pomislih u sebi: ala je ovo neka stara vojničina. Ni malo ne liči na mirnog seoskog opančara.
Ovako njegovo držanje,predstavka i izgled,natera me da prekinem započeti rad,te pošto bi brzo urađeno pitanje kože ponudih ga da sedne,i upustih se sa njim u razgovor.
-Jesi li bio u ratu ?
-Dakako reče Pero! Pune četiri godine na ruskom frontu,i u Rusiji kao vojni plenik. 
-Pa kako si dospeo u ropstvo,upitah ga.

Originalni primerak izdanja “Građanin”  iz 1933 godine sa dole navedenim tekstom se nalazi u posedu gospodina Dragutina Maletića,unuka Petra Maletića.
-On se iskašlja ,bolje se namesti u stolici i poče da mi priča:
Kada je ubijen u Sarajevu Franjo Ferdinand,mi ljudi sa sela,u početku nismo tome pridodavali Bog zna kakav značaj,jer smo mislili,jer smo mislili: ako je ovaj poginuo ima tih zaludnih arciduka u Beču dosta,pa će stari uzeti sebi za naslednika nekog od njih,kao što je uzeo i ovoga Ferdinanda,kada mu ubiše sina Rudolfa. A poginula je,tu neku godinu,carica Jelisaveta,tamo negde u Evropi,kažu,od nekog Talijana,pa smo mi u Dardi mirno sedeli i radili naš posao.
Doduše,malo nas je brinulo to: što smo čuli,da su u tu Ferdinandovu pogibiju umešani neki Srbi iz Bosne, ali se nikako nismo nadali da će silna Monarhija napasti onako malu zemlju,kao što je bila naša Srbija?
Ta i,te molim vas,ko bi to još mogao pomisliti?
Ali ipak nekako nam je u duši bilo hladno. Šta mu znaš šta sve može biti. 
Ubrzo iza Vidov-dana pozvaše žurno vojne obveznike u opštinu,gde nam saopštiše naređenje: da se u roku od 48 časova javimo svojim komandama.
Ao,sveca mu,ovo je ozbiljno,rekoh čika Paji, mom ocu, kad se povratih iz opštine kući. Biće valjda rata? Ne zovu badava vojsku u sred žetve? Al ne znam samo na koju ćemo stranu? Nedaj Bože na Srbiju.
U oči dana polaska na vojnu dužnost ,skupismo se poslednji put svi zajedno,i brat Ilija,i ja.i brat Joco-u domu starog oca.Naša dobra mati obilno bejaše spremila sto svakojakim đakonijama. Niko ih i netaknu.
Majka nas nudi,a lepo svi čujemo kako joj iz grudi izbija dubok uzdah. Brada joj poigrava,a oči pune suza.
Odmakne se malo u stranu od stola,pa nas ispod oka čežnjivo gleda svu trojicu,tri njena bora,kao da je sirota slutila,da nas više nikada zajedno videti neće!?
A stari čika Paja,naš otac,neprestano govori ....govori....govori....o mađarskoj buni čedrdeset osme, pominje Vilagoš i Ruse,pa neke Knićaninove katane i druge junake,a oči mu lepo navodnile suzama;jabučica igra u grlu;i svaki čas se iskašljava,jer ga nešto guši.
Biće rata deco, veli na on,ne kupi se carska vojska usred leta za badava.Ali bilo šta bilo,ako dođete,nedaj Bože,ili,na rusku ili na srpsku frontu,a vi ruke uvis,puške u blato,pa bežite na onu stranu braći!....To da nezaboravite i da se nezbunite!...Savetuje nas on,kao nekim svečanim glasom,držeći prst desne ruke uvis!... 
Težak je to bio rastanak,vrlo težak.Ostaviti svoje mile i drage,kuću,ovo lepo selo,sve ono što nam je bilo srcu blisko,nije bilo lako,ali moralo se ići.
Moja devetnasta regimenta iz Pečuja bi upućena na ruski front.Tu su nas bacali čas na jedno, čas na drugo krilo,valjda,gde je potreba bila?. Komandir nam je bio neki Švaba,dobar,ali strog čovek, ali jedan mladi vodnik poručnik bio je zao kao zolja. Ni da mrdneš od njega.A četa izmešana.Ima ti nas svake vere.
Nas srba svega dvojica,ja i moj pajtaš Aleksandar Ratković iz Mađarboje. Pravo da vam kažem,gospodine,ova moja mala četa ličila mi je na veliku Austro-UgarskuMonarhiju.
Rusi nas devesto-sedamneste razbiše kod Kirli-Babe,i tu me lako raniše u nogu,previše me,pa u stroj. Ne mogadoh tom prilikom da ispunim očev zavet: Ruke u vis, pa beži...braći.
Sa Kiril-Babe baciše nas na položaj kod Radauca,E,tu su ti bile žestoke borbe.Rusi nas napadoše „po ruski“-
vse na „štiki“.Mislim u sebi,ovo ti je pravo Kosovo,samo švapsko,ali šta ćeš ti tu jadni Maletiću?! Boga mi ako preturiš ovu vatru, živećeš sto godina!...
Naša četa bila je tog dana-5 avgusta 1917.god.-na krajnjem levom krilu borbenog poretka devetnajeste regimente.    Nekako čim je borba započela,dobih naređenje: da sa 50 momaka posednem jednu čuku,koja se nalazila u produženju položaja,na kome se regimenta borila,ali nešto istaknuta.Isped čuke, proticala je neka mala rečica.
Naređeno-izvršeno.Povedoh 50 momaka puzećki,i jedan po jedan,dočepasmo se nekako čuke. Naravno ja kao cuksfirer (podnarednik,pr.priređivača) napred.Posedosmo položaj,i malo se začeprkasmo ručnim ašovčićima,u koliko se to moglo ležeći,i otvorismo sa boka brzu vatru na Ruse,koi su žurnim korakom i neustrašivo nastupali na front naše regimente. 
Moram vam reći to:da ja nisam pucao u Ruse,nego tek onako,forme radi,više njihovih glava!Ali nas Rusi ubrzo primetiše na čuki,pa osuše,artiljerisku vatru!Sve šrapnelom – da pršti! Moj pajtaš Ratković iz Mađarboje,koji je u stroju blizu mene ležao,“Ajaoj braca Pero,izgibosmo!“A ja ga umirujem: “ne boj se Ratkoviću“, ali i sam vidim,da će svašta biti. Oko nas padaju mrtvi i ranjeni i samo čuješ krou onu strašnu vatru: joj Ištenem,Ištenem ah, Domnule, Domnule, o majn Got, o majn Got! Meni se kosa digla na glavi,pa samo čekam,kad će neko zrno da se spusti?! Jednog trenutka bacim pogled na desno,duž položaja,da vidim kako izgleda kod regimente,kada naopako,ona poče u neredu da beži! To nije bilo hrđavo ,ali šta ću ja sa još ono nekoliko živih ljudi na čuki?! I verujte mi, nikad u životu nisam bio,niti ću biti u većoj prpi,nego toga strašnog dana?! Dok sam ja gledao gotovo unezvereno levo i desno,i premišljao šta da činim,lupi me nešto u nogu. Učini mi se kao da me neko udari batinom ili nekom tupim oruđem,pa ubrzo zatim,poče da mi se magli pred očima,i najedanput smrači mi se! Kada sam došao k sebi osetih u čakširama nešto vruće!
Ranjen sam pomislih! Ali u tome trenutku videh,gde Rusi idu na celom frontu na „ štiki“,pa i uz našu čuku.
Gledajući kako Rusi idu k nama,setih se očevog saveta: „Ruke u vis, pa bežite braći“ ali još više moga druga frajtera Save Mačvanina iz Sentomaša, koji mi jednom prilikom dade ovaj savet.
„ Da znaš,braca Pero, ako zapadnemo gde među Ruse,a ti odmah skini kapu,digni tri prsta u vis,i viči iz sveg glasa: Serb,Serb, ne streljaj,naš brat pravoslavni, serbsko kak i ti!“
Mnogo je bilo gospodine ovo što vam pričam, kada se Rusi stvoriše pred nama nekolicinom što ostadosmo živi!   E, lepo vidim da ću poginuti od bratske ruke, pa mi taj strah od bliske smrti, uli i poslednju snagu, što je još u meni ostala, te nekako pomoću puške malo se uspravih na desno koleno, skidoh kapu,digoh tri prsta u vis,i iz sveg glasa povikah Rusima:
-„ Brat Serb, ne bodi, ne streljaj! Ja vaš! Pravoslavni! Brat Serb!.
Ali, sveca mu i sada, kada vam ovo pričam, podiđu me često mravi, jer Rusi ne stadoše na ovo moje zapomaganje, nego sve bliži nama  na „ štiki“.
Ja ti počeh iz sve snage, ponovo još više vikati; 
-„ Ama ne streljaj i ne bodi brata svoga ! Ja Ruski kak i vi ! Pravoslavni! Brat Serb.
-Pa mi najedanput sinu kroz glavu, kao munja na nebu, da čitam: OČE NAŠ, te iz sve snage počeh:
-„ Oče naš ,iže jesi na nebesjah, da svatisvja imja  Tvoje  da bude volja Tvoja?.“
-Rusi zbunjeni stadoše kao ukopani , gotovo sa uprtim bajonetima u moja prsa!
-A ja ti, ne čekajući ni trenutka,ponovo počeh:
-„ Oče naš iže jesi na nebjesah, da svatit svja ime Tvoje....., i počeh se krstiti.
Tek će jedan od njih reći: „ Pravoslavni?“
„ Tak, tak, verno! Pravoslavni! Slavjenin! Serb kak i ti! Pravoslavni slava Bogu!  Ura! Ura! Živeo Nikolaj vtoroj, rosijski imperator!“
„ Čort ga znaje što jest? Avstrijak, a pravoslavni? Potom uvidim kto ti ? – reče mi jedan od njih, valjda , neki starešina? 
Bio sam spasen, ne proburaziše me!Ruski strelci prođoše nas i odoše za našima, a ubrzo dođe i njihov sanitet i poče skupljati njihove i naše ranjene i mrtve! Meni je gotovo bila snaga sasvim izdala, jer mi jemoralo mnogo krvi isteći? Bolničari me počeše u nosila smeštati,kada se tu stvori neki, može biti kozak,Sa velikom šubarom i dugačkim kopljem,pa videći gde me bolničari meću u nosila, povika s konja njima:„Kak čto vi delajete? Što kto bi takoj? Avstrijak – živoj? Zarežjevo i bros u vodu! Kuda nosite to avstrijskoju svoloc.“Kad ja razumedoh ono zareži ga i bros u vodu, a ja ti ponovo kapu pod mišku,tri prsta u vis, i počeh:„ Oče naš ,iže jesi, na nebesjah.... pa i nesvršivši celo „Očenaš“ povikah ponovo Serb, Serb, pravoslavni kak i ti! Slavjanin! Živeo Nikolaj ftiroj i Rosija! Živeli!
Kozak i bolničari razgoračili oči, pa gledaju u mene kao u neko čudo! - A po čemu na tebi avstrijskaja forma? Po čemu vojuješ protivu slavjanskog Imperatora? Čort tebe beri kagda ti pravoslavni, a vojuješ protiva Rosiji, viknu kozak, a bolničari spustiše nosila pored mene.
„He to i jest nesčašće, mili moj rodni brate slavjanin i Rus, što mi slavjeni ratujemo meždumboju sa Njemcom .
Nada vojevati po tomu jerbo Njemci ubijut kak čorta, ako ne ideš pervot!“ – prostenjah ja!
A Rusi prsnuše u smeh, pa i onaj strašni kozak, čije lice i njegovo dugačko koplje mi je i danas u glavi, 
i čiji mi glas „ zareži ga i bros v vodu“ i danas čini mi se zuji u ušima! Uf, strašni ti kozaci, samo šteta što nedođoše do Beča? 
I tako se ja spasoh izvesne smrti! Bolničari me natovariše na nosila, a već je i krajnje vreme bilo,jer me je sve više noga počela boleti,a celim telom sam drhtao! Uhvati me neka zima,jer zubi počeše udarati jedno o drugo. Sigurno groznica? Iz nosila bacih poslednji pogled na pajtaša Ratkovića, - koji je tu blizu mene nepomično ležao sa otvorenim očima i ustima , a niz obraz mu curi mlaz krvi.
Bog da te prosti,rekoh polako, prekrstih se, i očitah u sebi još jednom polako „Oče naš iže jesi..“ i verujte mi gospodine nikada se nisam u životu onako istinski, iskreno i duboko molio Gospodu Bogu Ocu našemu , kao onda! I Bog je uslišio moju molitvu, jer mi je k a z a o: Živi! Slava Ti Gospode!
Ovo svoje strašno ratno iskustvo, ispričao je Petar Maletić u jednom dahu, u januaru davne 1933.god. Stevanu Šapincu,pukovniku i publicisti,( A ovaj ga objavio u listu  „GRAĐANIN“.) „starom Požarevljaninu“, nezaobilaznom u literaturi o delovanju masona u Srbiji. Kao „slobodni zidar“ bio je jedan od organizatora Majskog prevrata 1903. godine. 

U Dardi je registrovan još jedan Maletić: Maletić Vitomir-Ljudevita Gaja 37-31326 Darda. Tel. 031 740-804
Petar Maletić iz Darde, u uniformi Austru-Ugarskog podnarednika(cuksfirer)
 pre polaska na ruski front  1916.god.
U knjizi o Maletićima možete pronaći mnogo više podataka.